Davno sam obećao mom drugu iz Šeste (Beogradske gimnazije) Bukiju (Marko Burazor-osnivač sajta Merak online i Buki blog-a) da će neki moj tekst biti odrađen za njegov sajt ili blog. Dugo mi je trebalo da obećanje ispunim, ali mislim da je vredelo čekati. Bolju priliku od putopisa iz Tokija teško da je mogao da poželi.
Ovo definitivno nije od onih gradova koje morate da vidite. Iz prostog razloga, izuzetno je skupo otići u pestonicu Japana. Povratne avionske karte od Beograda do Tokija, negde oko 2.000 evra. Imao sam ludu sreću da budem ovde poslom, ali i sasvim dovoljno slobodnog vremena da obiđem bar neke od znamenitosti ovog grada.
Na prvi pogled, Tokio je Njujork na japanski način. Prava džungla! Kao neki grad iz filmova, potpuno druga dimenzija za nas. A Japanci… Pa miljama daleko ispred Evropljana. Dobro, jeste da rade od jutra do sutra i da nemaju baš puno vremena za zabavu. I ono malo što dobiju, nisu baš vični da kvalitetno potroše.
Neću mnogo o tome, ali dovoljno je reći da je Amsterdam za ovo smejurija. Bar što se dama sumnjivog morala tiče. Dobro, ovo pišem kao blog, pa ću biti malo slobodniji, što se kurvi tiče… U centru grada, iza glavne metro stanice Šinđuku, na svakom koraku će vas startovati upravo takve dame, koje od engleskog znaju da kažu samo „masađ“.
Ili ćete naleteti na korpulentne crnce, koji će vas juriti da vas odvedu u neki od barova za koji rade sve dok im ne zapretite batinama. Cene zaista ne znam, moj odgovor je bio da sam oženjen, kad sam baš morao da pričam sa čokoladnima. „Kvalitet“ onoga što sam video na ulici, ispod svakog kriterijuma.
Dobro, sve vas zanima kakve su Japanke, naravno… Pa, teško je to definisati. U prvi pogled upadaju dve stvari. Prva, da se fantastično oblače, nose markirane stvari i fora je da budu što belje, jer je to ovde na ceni. Druga, gotovo sve imaju krive noge, ali na mare za to. Suknje ili mini šorcevi su neizbežni. Nije ni čudo, neke druge stvari ne mogu da istaknu, jednostavno ih nemaju.
U gradu gomila američkih restorana. Mekdonaldsi na svakom koraku, KFC, Mos burger… Neizbežni Starbaks, izvesni Gurmet, ako sam dobro skapirao neki njihov lanac, ali možda i nisam u pravu. I naravno, pregršt japanskih restorana, pretežno sa morskom hranom, koja je ovde izuzetno popularna.
Šoping centara i radnji gotovo svih popularnih brendova na sve strane. Najviše u delu grada koji se zove Šibuja i koji je zaista predivan. Za taj distrikt vezana je i jedna legenda. Verovali ili ne, simbol Šibuje je kuče po imenu Hačiko. Svakoga dana on je pratio na posao i potom čekao svog gazdu.
Jednog tužnog dana gazda je preminuo, a Hačiko je i dalje dolazio i dolazio. Svakoga dana, do kraja svog života… Na centralnom mestu u Šibuji postoji spomenik Hačiku (slika iznad) , a po ovoj istinitoj priči uradjen je i film o najlojalnijem psu na svetu. Pogledate ga kad budete imali vremena.
Nešto jeftinije stvari možete naći u delu grada koji se zove Harađuku (slika iznad) i u istoimenoj ulici. Jeftinije je iz prostog razloga, roba je kineska, ali zaista ne toliko lošeg kvaliteta kao kod nas. Da je suprotno, Japanci krajnji škart ne bi uvozili. Usput odlazak u „Godiva“ čokolateriju i šejk od čokolade i jagoda (slika ispod). Fantastično!
Sledeća destinacija – Nebesko drvo ili Skaj Tri Toranj. Za njega ste siurno čuli, najviši je na svetu, 634 metara. Ujedno, druga najviša građevina na planeti, posle Burdž Halife u Dubaiju (828 metara). Otvoren je 22. maja i zaista Japanci mogu na ovo da budu ponosni.
Problem je bio taj što karata nema u slobodnoj prodaji, već ih je bilo moguće samo rezervisati na internetu, po ceni od 2.500 japanskih jena (oko 27 evra). I to ako ste srećnik i kompjuter odabere baš vas. I pored toga želeo sam da vidim ovo čudo, makar spolja. Od centra do dela grada koji se zove Asakusa ima dobrih 20-25 minuta izuzetno brzim i konfornim metroom. Dakle, izuzetno je daleko.
Kad sam već pomenuo metro… Čudesno je napravljen zaista. Toliko mnogo linija, preplitanja, ogroman broj ljudi koji teško da možete da zamislite… Svi žure, sudaraju se, a opet tako je prosto snaći se. Što bi moja sestra rekla, u ovom metrou samo Šiptar može da se izgubi. Ja bih dodao još i daltonista. Ako promašite boju, nadrljali ste.
Jedna karta od 260 jena bila je dovoljna da se stigne do Asakuse. Prolazak kroz lavirinte metroa, dobrih 7-8 minuta, izlazak na svetlo dana i toranj ispred vas. Zaista je vredelo doći. Teško je rečima opisati koliko je ova građevina grandiozna. Naravno, odmah fotoaparat u ruke. U tom trenutku sam se pretvorio u klasičnog japanskog turistru u Evropi!
Završavam prvi deo fotosešna, kad prilazi mi neki lik, odmah sam provalio odakle može da bude…
– Treba li ti karta, želiš da se popneš na toranj?
– Odakle si – uzvratih.
– Šri Lanka.
Promašio sam, mislio sam Indija. Rekoh sebi, mene si našao da radiš sine. Odmahujem rukom.
– Ma, imam karte, drug i ja smo tu, a naš kolega nije mogao da dođe. Karte su za 17 časova, hajde da stanemo u red. To će te koštati 2.500 jena, toliko smo je platili.
Nije bilo potrebno više da me ubeđuje, osim da spusti cenu na 1,500 jena. Na kraju svi zadovoljni, oni su u gubitku samo 1.000 jena, ja imam kartu za Toranj! Retka sreća… Nije brat iz Šri Lanke slagao, inače bivši borac Tamilskih tigrova, ako ne laže. Rukovasmo se, ja njemu pare, on meni kartu i pravac Toranj.
Čekanje u redu, neizbežno. Pomislio sam da će trajati satima, s obzirom na ogroman broj ljudi ispred mene. Nije. Organizacija je kod Japanaca perfektna, niko ne ulazi preko reda i svuda ćete stići ako budete strpljivi. Lift vas najpre vodi na 350 metara visine (slika ispod). A odatle pogled koji se ne može zabeležiti fotoaparatom, samo golim okom.
Drugi nivo, ponovo liftom, na 450 metara. Gomila slika i potom povratak punog srca u „Kejo Plaza“ hotel.
Usput, najzanimljiviji detalj Japanci spavaju u vozu (slika ispod). Još jedan naporan dan je iza njih, odradili su ga muški. Da ne bude da su idealni, nema šanse da ustanu ženi ili starijoj osobi u prevozu. Eventualno će mesto ustupiti detetu.
E, da. Zaboravih o tome kako se Japanci zabavljaju. Definitivno je kod njih petak dan za metak! Ili, bolje rečeno da se popije piva koliko može, pa posle valjanje po ulicama. I to uglavnom u odelima, onim istim u kojima su bili tog dana na poslu. Glavni fetiš im je da se vataju sa klinkama, zato vole da njihove devojke oblače školske uniforme. Nije da nisu bolesni po tom pitanju. Čudesni su zaista i zaslužuju mnogo respekta, pa možda i nije trebalo da završim na ovaj način. Ipak, loše stvari se uvek lakše primete.
Pozdrav!
A.P
Leave a Comment