Norveška i ja

Kao većina mladih, vodila sam se razmišljanjem “trbuhom za kruhom” gde mi je jedna od solucija bila Norveška. Jaka i stabilna zemlja koja pruža sve što je svakom normalnom čoveku potrebno.

Da bi ste sve to postigli mora se proći dosta trnovit put koji je po mom mišljenju jako isplativ i vredan truda. Kada sam već došla na ideju da stvarno želim da odem baš u tu zemlju, počela sam ozbiljnije da shvatam neophodnu pripremu za odlazak. Tu  ne mislim na pakovanje neophodno tople garderobe, već papirologije i slanja molbi preko interneta. Jedan od najznačajnihih sajtova za posao kao i za sve ostalo što ovaj sajt nudi je sajt finn.no.

Od papirologije sam ponela sve što sam mislila da će mi značiti, diploma državljanstvo preporuke sa prethodnih poslova, praksa, i sve to prevedeno kod sudskog tumača na engleski jezik. S obzirom da nisam učila norveški jezik pripremila sam se za to da cu morati da budem jos više upornija i istrajnija u svemu . Iako je malo čudniji moj pristup s ozbirom da ne znam jezik ja sam ipak napravila cv na njihovom jeziku gde sam istakla da sam na početnom kursu učenja. Naravno za to mi je pomoglo dosta ljudi koji se razumeju u to. Tako da malo pomoći nije na odmet. Nakon savršenog cv-ja bacila sam se na svakodnevno slanje i konkurisanje na svaki oglas i približno moje struke. Iako nisam dobijala pozitivne odgovore postala mi je rutina da i  dalje nastavim sa slanjem i da ne odustajem. Poželjno je da imate nekog poznanika koji je već u Norveškoj kako bi vam rekao svoju adresu ili čak dozvolio da ostavite njegov broj telefona u cv-u. Smatram da je tako puno lakše da stupite u kontakt sa poslodavcima i da vas tako mogu lakše uzeti u obzir.

Prošlo je par meseci, najzad su usledeli pozitivni odgovori i pozivi za intervju. Što se tice e-mail-ova moji odgovori su se zasnivali na moj dolazak u narednih nedelju i po dana, a što se tice poziva na taj broj gde su pokušali da me dobiju, kontaktirala sam ih sa fiksnog telefona gde sam im objasnila situaciju da nisam trenutno u zemlji  i da možemo da zakažemo razgovor u roku od nedelju dana. Sve je od tog trenutka išlo glatko, barem je tako delovalo. Tad već nastupa panični deo, kupovina karte, organizovanje smeštaja i slično. Za smeštaj ako vec ne poznajete nekog, najbolje je naći preko njihovog sajta oglase za izdavanje soba. Svakako za to treba odvojiti najviše novca jer vam je za to potreban i depozit. Nije loše osloniti se i na srpske grupe ljudi koji su već tamo, oni vam mogu dati najbolje savete i usmeriti vas kako je i sta najbolje.( Te stranice i grupe mozete naci  na facebook-u). Osim za to naravno treba preživeti i tih par meseci do prve plate. Ja sam se za to pripremila tako što sam se raspitala kod ljudi koji su već bili tamo  po par meseci bez posla, da je najbolje što više poneti od kuće za početak. Tako da sam se uputila sa dva ogromna kofera jedan sa garderobom, a drugi sa nekim namirnicama koje su i više nego značile za taj početak gde vam svaka para znači. Naravno sve te namirnice treba biti primerene za putovanje avionom.

Dolazak je sam po sebi oslobadjajuć. Došli ste to je to, nema nazad, dajete sve od sebe da se taj pokušaj isplati. Bila sam smeštena u Oslu sa još par ljudi koji su tamo već bili par meseci u naselju Linderud. Smeštaj je bio blizu stanice metroa i jako brzo sam ušla u sistem gde i kako sve mogu da stignem. Od centra sam bila udaljena nekih 15-20 min što je isto bilo olakšavajuće.

Nakon par dana kada sam se smestila krenula sam na prvi razgovor. Trebala sam da odem vozom do grada Hamar koji je sat vremena udaljen od Osla. Odlučila sam da krenem ranije par sati kako bih se snašla da dođem do restorana gde sam imala zakazan razgovor, jer nikad se ne zna šta sve može da se izdešava u putu, a ja nisam osoba koja dozvoljava da kasni na takve stvari.

Grad je prelep, okružen jezerom i svaki deo je kao i pretpostavljam i u celoj Norveškoj okruzen prelepim šarenim drvenim kućama koje ulepšavaju svaki deo grada. Laganom šetnjom, otišla sam do tog restorana, tamo me je sačekao vlasnik, jako ljubazan i prijatan gospodin, čekao me je sa mojom biografijom u rukama. Razgovor je tekao glatko osim činjenice da je on hteo da me zaposli na poziciji koja meni nije značila što se tiče papirologije. Da biste dobili radnu dozvolu potrebno je da imate ugovor za posao koji je vezan za vašu struku. Ja to nisam dobila jer je na mom mestu bila radnica koja je radila bez dozvole. Iako sam imala otvorenu ponudu da kroz mesec dana počnem sa radom na mestu koje me ne bi dovelo do radne dozvole to sam ostavila kao rezervni plan.

Iako sam bila razočarana, nastavila sam dalje. Čak i na sledećem razgovoru nisam prošla. Shvatila sam da se baš moram potruditi ako želim da ostanem i da se celokupno moje putovanje isplati. Sledećeg dana sam otišla do njihovog biroa za zapošljavanje gde sam se raspitala za slobodna radna mesta i gde sam besplatno odštampala svoju biografiju u više primeraka, i krenula sama u potragu. Tako možete i da upoznate najbolje grad obilaskom i deljenjem svoje biografije.

Kako su dani prolazili, a posla nije bilo na vidiku počela sam dosta da se opterećujem da li će proći 3 meseca i da neću uspeti, i da li je uopšte bilo pametno usuditi se i doći. Ali kad sam se već upustila, treba dati sve od sebe, ništa se neće desiti ako se za to dovoljno ne potrudite.

I eto telefon je zazvonio i pozvali su me na razgovor u hotel na aerodromu već sutra. Prvo što sam uradila informisala sam se o hotelu koji je dosta poznat u Norveškoj, a i šire. Posao u tom prestižnom hotelu bi rešio sve moje probleme.  Svi su mi davali dobronamerne savete kako i šta najbolje prolazi na razgovorima i da sam poziv u takav hotel govori da sam već 90% dobila posao i da je ostalih 10% samo na meni. To mi je bio kao vetar u leđa da još opuštenije odem i zablistam. Razgovor je ovog puta bio puno bolji i ulio mi je sigurnost da ću ga definitivno dobiti. Čak sam se u jednom trenutku i našalila, kako je meni kroz par dana bio rođendan, rekla sam da ništa lepše ne bih dobila na poklon nego ugovor za posao. Poslodavac se nasmejao i rekao javićemo vam kroz par dana. Iznenađujuće pozvali su me da mi čestitaju rođendan i rekli da ću sutra imati odgovor, tako je i bilo stigla mi je ponuda koja je bila i više nego dobra, još tog dana sam otišla sa ponudom i potpisala ugovor. Kada imate taj ugovor već sve ide lakše. Upute vas do imigracionog gde pre toga morate da zakažete preko interneta sastanak koji se plaća. Tamo odlazite sa svom papirologijim i očekujete dalje smernice. Kroz nekih mesec dana  vam na adresu stiže radna dozvola, socijalni broj. Otvorite račun u banci i tu je tim mukama kraj, već od sledećeg meseca očekuje vas uplata na računu i tada već možete da funkcionišete normalno.

Što se tice rada u hotelu u početku sam imala obuku gde vam pokazuju šta će vam posao biti i šta trebate da radite. Sam uvod u to vam olakšava sve, jer sve van toga što odrađujete je plus na vaš rad i pruža vam se mogućnost za unapređenje. U svakom smislu ima mesta za napredak, što ja nisam ni malo očekivala da je tako nešto moguće da se postigne za kratak period.

Norvežani kao poslodavci i kolege su i previše toleratni i od pomoći, što još više pridonosi da boravak na poslu bude idiličan. Tako nešto se ne bi moglo reći da su oni takvi i van posla barem što se mog slučaja tiče, nije tako lako sprijateljiti se sa njima, dosta su zatvoreni i nepristupačni za razliku od nas, ali naravno uvek ima izuzetaka.

Kada dođu slobodni dani, vikend ili svaki slobodan trenutak posle posla uvek ima mogućnosti  gde možete da odete bez obzira na vremenske uslove koji su poznati za ovu zemlju.

Na mene je najveći utisak ostavio muzej na otvorenom pod nazivom “Vigeland park” (poznatiji I kao “Frogner park”). Osim prelepog parka tamo se mogu videti 212 zanimljivih skulptura (poznatog Norveškog umetnika Gustrava Vigelanda). Skulpture su za nekoga ne tako zanimljive i depresivne, dok su na mene baš ostavile suprotan utisak, delovale su baš zanimljivo, kao da su govorile priču života na svakom koraku. Tamo sam volela baš često da odem, na neki piknik ili jednostavno druženje sa prijateljima. Sam centar grada je takođe jako zanimljiv..Luka, tvrđava, opera za svačiji ukus ima po nešto. Najbolje vidjenje grada sam doživela kada sam posetila skijašku skakaonicu “Holmenkollen” koja se nalazi u jednom od prigradskih naselja, odakle se pruža fantastičan pogled na Oslo, luku i more.

Kada se izuzme ponekad lose i tmurno vreme i skup život koji je sa njihovim platama moguć. Boravak i rad u Norveskoj može biti više nego lep. Treba biti izdržljiv i pre svega uporan u svemu sto želite. Mene je dovelo do mog cilja.

Marija Ilinčić