** La clés** Ključ?
U ovom kraju, ulice su tako tesne da u njima ni ker ne može da maše repom levo-desno, nego gore dole. Jutarnji zraci prelamali su se kroz veliku gustu hrastovu krošnju. U hladovini je bilo lepo ali na pločniku glavnog trga, još u 9 ujutru, mogao si da pržiš jaje na asfaltu. Sparno septembarsko jutro i uzane ulice oko trga, obećavale su još težak dan pred sobom.
„Ta, ko bi rekao da se najlepše spava između velike i male gospođe (period između Velike i Male Gospojine 28.8. – 21.9.)“ – promrljao je Laki brišući znojnice sa čela. I dok je sunce nemilosrdno sijalo, upitao je sedobradog gospodina da mu ustupi polovinu klupe, pod hladom. Gospodin je klimnuo glavom – upravo je završavao prelistavanje dnevnih novina.
„Mogu li malo ako dozvoljavate – dok sačekam da se otvori zlatara?“, komesar žudno pogleda u dnevnik.
„O da, naravno. Izvolite… Mada, nema ništa pametno!“, reče gospodin pružajući mu novine.
„Stvarno? Zar je dotle došlo?“, dodade Laki.
„Ma, da. Samo crna hronika, politika, prevara. Ako hoćete nešto antidepresivno … uzmite ukrštenicu. Tamo, barem nećete videti političare.“ – reče resko sedobradi i ode.
„Ih, kakvo jutro. Odmah da naletim na baksuza. Poneću novine mojoj Melaniji – trebaće joj za loženje“ – obratio se samom sebi. Posedeo je još malo, sve dok nije ugledao mladog zlatara kako se približava radnji – pohitao je ka njemu. Uska uličica bila je tik od trga – tu su se, uglavnom, nalazile zanatske radnje. Na početku su bili oni najstariji – Paja šeširdžija, obućar Ševro, Srećko zlatar/sajdžija, a pri dnu ključar Dane, krojačica Goca, Pera kujundžija. Ulica je bila kaldrmisana i autentična kao početkom 19. veka – zaštićeno kulturno dobro. Laki je pustio korak – hteo je što pre da uzme svoj sat sa popravke.
„Dobar dan, lepi moj!“, zacvrkutao je kroz svoje mrke brčiće.
„Dobar dan!“, mladić reče nevoljno.
„Sinko, jesi li mi popravio sat – juče sam ti ga dao? Sećaš se narukvica je bila prekinuta?“
„Da sećam, ali nisam stigao… imali smo strašnu noć.“ – momak je bio potišten.
„Šta se zbilo, mladi čoveče? Bled si!“
„Kako da ne budem bled kada su nam opljačkali radnju.“ – uzdahnuo je.
„Ovu?“, začuđeno Laki pogleda oko sebe.
„Ne, ovu – gornju… na drugom kraju ulice.“
„Pa, kako… kad se to desilo?“
„Sinoć smo otkrili kada se gazda vratio sa puta.“
„Bio si tamo? Objasni mi malo bolje?“ – reče strogo. Mladić je, poput svojih vršnjaka, bio još uvek nezreo i splet ovih okolnosti su ga brinule.
„Pa, znate…“ – mucao je. Bio je uplašen. Opsedale su ga misli: A, šta ako baš na njega posumnjaju? A šta ako baš njega okrive i privedu ga u zatvor – a on, sirotan, kod sebe nema ni žut dinar, a kamoli kakvo zlato. A, šta da kaže? Šta – kada je on bio zadužen za pazar, koji je svakog jutra nosio u banku? A šta da kaže da mu poveruju? – već su ga ispitivali celu noć.
„Polako, lepi moj. Niko te ne optužuje, ne boj se“ – reče mirno Laki. Momku pade kamen sa srca. Udahnuo je duboko i počeo da priča:
„Celu noć su me ispitivali kao kakvog zločinca, a ništa nisam krivo učinio – samo sam radio svoj posao… kao i obično svako jutro oko pola 9, našao bih se pred gornjom radnjom i čekao koleginicu Lilu da je otvori – pokupio bih pazar od juče, a onda bih prošao ovde i isto to uradio. Potom bih otišao u banku, završio s tim i vratio se na svoje radno mesto… ali prekjuče, tj. u utorak nije bilo tako…“ – zastao je uplašeni mladić.
„Utorak? Šta je bilo dalje?“ – komesar reče tiho.
„Pa, desilo se to da se niko nije pojavio da mi otključa radnju – čekao sam pola sata i onda sam se vratio ovde…“
„Kako? Ko radi u gornjoj radnji, a ko ovde? I šta je ukradeno?“
„U gornjoj radnji nalazi se sef i veći komadi nakita, a ovde se, uglavnom, vrše popravke – tamo radi gazda Srećko i koleginica Lila, a ovde brat i ja“.
„Šegrti, majstori?“ – dodade Laki.
„Da, tako nešto“.
„Kada ste otkrili krađu – i u tom trenutku gde je bio gazda Srećko?“ – mladić je nastavio:
„Kao što rekoh, to se desilo prekjuče – kada sam se vratio ovde potpuno sluđen od čekanja, gazda Srećko mi se javio telefonom. Rekao je da je hitno morao da otputuje u Pečuj (banja u južnoj Mađarskoj) na neki seminar zlatara – sa njim je pošla i Lila. Zaboravili su da mi ostave ključ od radnje, pa su ga, na graničnom prelazu, poslali po nekom vehabiji koji je prolazio ovuda.“
„Vehabiji?“ – Laki je izdigao obrvu.
„Mislio sam… po nekom kamiondžiji koji liči na vehabiju.“
„Pa, je l’ si došao do ključa?“
„Nisam… dogovor je bio da ga sačekam u motelu „N“ na autoputu, u dogovoreno vreme, ali niko nije stigao. Čekao sam ga skoro dva sata i nijedan kamion nije prošao.“
„Hm? Postoji li rezervni ključ?“ – komesar je bio sumnjičav.
„Postoje tri ključa – jedan koristi gazda, drugi Lila, a treći stoji u radnji. Tog dana, oni su sa sobom odneli svoje ključeve, a treći ostavili u fioci, zato i nisam mogao da uđem. Čak, ni ključar Dane nije mogao ništa da uradi, jer je radnja bila pod video nadzorom… Uf, kako su me nasekirali, samo su mi napravili zbrku.“ – uzdahnuo je s’ teškom mukom.
„Ne, lepi moj – samo je jedna osoba uradila to?“ – reče zagonetno i laganim korakom pođe ka gornjoj radnji.
***
Lila i Srećko sedeli su u bašti obližnjeg kafića „La clés“ i pomno gledali u pravcu radnje, koja je bila obeležena crvenom-policijskom trakom. Nisu imali pristup – policija je vršila uviđaj. Dok je pomoćni inspektor pisao izveštaj, Laki mu se približavao.
„Kolega, ima li nečeg interesantnog?“
„Mmm, ništa naročito – otisaka nema. Lopov je bio lukav.“ – reče inspektor.
„A, šta je ukradeno?“
„1o zlatnih poluga iz sefa i par komada nakita od 14-karatnog zlata.“
„Hm, zlatne poluge? Od kada zlatari drže poluge u radnji?“ – osvrnu se Laki.
„Gazda je strastveni kolekcionar malih poluga iz švajcarskih banaka.“
„Hm, zanimljivo! Niko od civila nije ulazio u radnju od trenutka kada je
„Nije, zato smo i obeležili trakom.“
„A, šta su zabeležile kamere?“
„Nisu ništa – bile su isključene!“
„Ništa niste pomerali kada ste vršili uviđaj? Cela radnja stoji isto kao u trenutku krađe?“ – inspektor samo klimnu glavom. Laki se nakašlja i uđe unutra. Navukao je bele rukavice, koje mu je Melanija sašila – to su bile radne rukavice.
„Istina, ništa naročito.“ – pomislio je komesar, nakon dugog razgledanja. Sve je bilo na svom mestu – očito da je lopov bio, zaista, profesionalac. Pozavideo mu je, sve dok nije uočio jedan sitan detalj, koje su njegove kolege zanemarile. Odmah je delovao – poslao je svog pomoćnog inspektora da proveri neke stvari. Prostrujilo mu je mozgom da bi lopov mogao da bude baš…
***
Srećko i Lila su i dalje sedeli u kafiću – bili su nervozni.
„… ali zašto… biće sve u redu!“ – zapomagao je Srećko. Hteo je da je pomazi po kosi, a ona mu je izmakla.
„Ne diraj me. Bila sam glupa kada sam se upetljala u ovo – sada će nas ispitivati i saznaće za nas“ – siktala je.
„Pa, neka znaju. Razvešću se – šta mi mogu.“
„Ne ide to tako – nije stvar u tome. Kada saznaju da smo bili na ljubavnom putovanju, a ne radi posla…“ Laki se približavao ljubavnicima. Suzdržavao je osmeh ispod brčića, ali uzalud – donekle je znao za tu priču, tj. njegova Melanija je načula iz gradskih krugova.
„Dobar dan, lepi moji!“ – smejuljio se.
„Dobar dan, komesare!“ – pozdravio ga je Srećko sa ushićenjem. Lila mu je mahnula. Laki je imao manire pravog džentlmena, pa joj je usnama dodirnuo ruku. Seo je sa njima. U Srećkovim očima videlo se neko prosvetljenje – kada ga je ugledao.
„Ah, komesare drago nam je što ste tu. Pomozite nam!“ – zabrinuto reče Lila.
„Mila moja, sve za Vas.“ – Laki je znao tu ženu, u stvari, poznavao ju je iz gradskih krugova. Njena priroda bila je đavolski vatrena.
„Ja sam van sebe – ne znam kako da se povratim. Hoćete li nešto alkoholno da popijemo?“ – reče Srećko.
„Pa, moglo bi!“ – uskliknuo je Laki.
„Šta biste?“
„Nešto što bi dobro išlo uz jednu cigaretu?“
„Može džin?“ – upitao je Srećko – komesar je potvrdio. „Konobar! Tri džina!“
„Zbilja… kada ste otkrili krađu?“
„Kasno sinoć, kada smo se vratili sa puta – znate, bili smo u Pečuju dva dana.“
„Pojasnite?“
„Ovako… u ponedeljak kasno sam zatvorio radnju i sve je bilo u redu – otiš’o sam kući da se spakujem i onda sam se uputio kod Lile…“ – zacrveneo se. Bilo ga je sramota.
„Nastavite!“ – komesar reče ozbiljno.
„Te noći sam bio kod nje u stanu i negde pred zoru krenuli smo za Pečuj; tamo smo bili dva dana i sinoć smo se vratili – Odmah sam produžio u radnju. Naizgled, sve je bilo ok – nije bilo tragova razvaljivanja, ali kada sam otvorio sef zatekao sam neverovatan prizor…“ – uzbuđenje mu je poraslo – uhvatio se za grudi.
„Dušo, šta ti je! Uzmi malo vode!“ – skočila je Lila. „Konobar, malo leda molim!“
„Hm, recite mi u koliko sati ste, u ponedeljak, izašli iz radnje i kada ste otišli kod Lile?“ – diskretno ga je pitao Laki.
„Iz radnje sam izašao oko deset, a kod Lile sam stigao nešto pre ponoći. Zašto to pitate?“
„Ko pita, taj ne skita!“ – komesar se našalio. Konobar je posluživao džin i led.
„Samo vas dvoje znate šifre od sefa i sigurnosne kamere?“
„Znaju ljudi i iz obezbeđenja „My Security“ – oni su nam ugrađivali tu tehniku.“
„Uzmi, dušo, malo alkohola da te povrati!“ – nudila mu je. „Uzmi i leda, stavi na vrat, biće ti bolje.“ Lakiju se zgrozi taj brižljiv momenat – nešto mu je zasmetalo ovde.
„Mogu li se poslužiti cigaretom? Čije su?“ – komesar pruži ka elegantnoj tabakeri.
„Moje su – poslužite se.“ – reče Srećko otvarajući tabakeru. „Možda će Vam biti jake, ako ne konzumirate kubanke!“
„Naprotiv, baš takve mi i trebaju u ovom trenutku!“ – odvrati komesar. „Vi ne palite?“ – obrati se Lili.
„Samo ponekad u teškim situacijama.“
„Ni ja nisam neki pušač, ali jedna mi dođe kao antistres.“ – dodade Srećko.
„A, ja ne smem zbog moje Melanije – ne podnosi dim.“
„Pa, onda izvolite!“ – Lila je bila vrlo ljubazna. Dugačko palidrvce je zaplamtelo.
„A Vi, draga moja, gde ste bili u ponedeljak uveče?“ – komesar je pućkao.
„Kod kuće, spremala sam večeru i čekala Srećka – nadam se da će ovo ostati tajna, ipak je on još uvek oženjen. Ne bih želela da mu desi još nešto loše.“
„Hm!“ – komesar se blago nasmeja i iz unutrašnjeg džepa izvadi smotanu maramicu – duboko povuče dim i tiho izusti: „Da, to je to!“ Srećko i Lila bili su zbunjeni.
„Komesare… možete li doći za čas?“ – oglasio se inspektor. Povukli su se u stranu. Par minuta su se domunđavali, a onda kada su se konačno dogovorili, Laki im priđe.
„Lepi moji, sada će vam sve biti jasno!“ – reče glasno. „Vidite li ovu maramicu? To, naizgled, nije obična maramica, to je corpus delicti!” Lila je zurila u neverici prema izgužvanoj maramici. Srećko je izbečio oči. Komesar je nastavio: “Krađa je mogla da se izvede samo na jedan način – uoči vašeg odlaska u Pečuj.“ – onda je razmotao maramicu: „Pronašao sam vrlo interesantnu stvar – jedno palidrvce. Vidite li ovo?“
„Vi sumnjate da sam ja! Ali nije tako, kunem Vam se!“ – ciknuo je Srećko.
„Da li Vi sumnjate da, možda, ja sumnjam?“ – reče oštro. „Palidrvce dokazuje samo da je lopov prekršio zakon o zabrani pušenja na javnom mestu.“
„Ja koristim te šibice – na šta ciljate! – da sam ja opljačkao sopstvenu radnju!“ – Srećko je bio ironičan.
„Polako, lepi moj – nije tako jednostavno! Možda bi lopov i bio lukav da mu nije promakla jedna stvar?“
„Koja stvar?!“
„Fiksni telefon.“
„Šta time hoćete da kažete?!“ – zbunjen Srećko se batrgao. Laki je mahnuo rukom i pozvao kolegu.
„Kolega i ja smo utvrdili neke stvari – u Vašem telefonskom aparatu zabeleženi su svi pozivi. Tako je memorisan i jedan u periodu kada oboje tvrdite da niste bili u radnji. Prema listingu, u ponedeljak u 23:13 bio je obavljen poziv – neko je iz radnje pozvao ovaj broj: 340 11 02. Mi smo malo istraživali i našli vlasnika.“
„To nije nikakav dokaz! Telefonskom aparatu možete podesiti vreme prema svojoj želji!“ – bunila se Lila.
„Možda, lepa moja. Možda da nismo pronašli vlasnika ovog telefonskog broja koji nam je priznao sve – da nismo pronašli Vašu sestru! Genijalno ste to izvele! Sestre u akciji!“
„Šta kažete!“ – Srećko je prebledeo i onesvestio se. Ovo je bilo preteško za njega. Ovakav udarac nije očekivao – odvezli su ga u bolnicu. Imao je lakši infarkt. U međuvremenu, Lilu su uhapsili i odveli na ispitivanje. Dan se nastavio – sunce je i dalje sijalo.
„Komesare, još jedan uspeh zar ne? Bolji ste od Skotland Jarda.“ – reče inspektor. Laki se blago nasmeja. „Može li jedno piće od mene?“
„Može, lepi moj.“ – prihvati Laki.
„Cela zbrka oko jednog ključa! Vidite li Vi to?“ – reče sa ushićenjem.
„Hm, a da li znaš šta je ključ svega? Znaš li šta je, u stvari, la clés?“ – upitao ga je Laki – inspektor sleže ramenima. „Ključ svega je da zlodela, isto kao i dobra dela, imaju svoju cenu.“ – komesar napući brkove i zapali još jednu cigaru.
Ana Berbakov
Leave a Comment