Čitajući tekst Marka Burazora: Odluke , i da je najčešća odluka prosečnog čoveka da je ne donese, to me je jako zamislilo, i dovelo do bolne istine da sam ja upravo tu odluku često donosio u svom životu.
Pored pisanja Burazor često priča i o govoru tela, neverbalnoj komunikaciji, šta svojim profilima pokazujemo na društvenim mrežama, koje su većini ljudi danas, na prvom mestu kada otvore oči, naravno uz kaficu.
Razmišljajući o svemu tome, napisah nekoliko stihova na ove teme:
Zagrebi … duboko u svoje oči
Pomozi sebi – prelomi, skoči!!!
Za glumu imaš dara
pa misliš, možeš da varaš
ou kej, možeš pokušati
ali te telo neće slušati.
Šta hoćeš, možeš reći
Ali je ulog mnogo veći
Kad isto treba pokazati pokretima
Brzo se razotkrije, da tu ne štima.
Rečima se lako može slagati
Odaće te tvoje rođeno telo
Ono ti u tome neće pomagati
I znaće to, ma znaće celo – selo!
Mažeš se za javnu scenu
Možeš se spremati večno
Možeš tekst naučiti do reči tečno
Al kad-tad, udarićeš u zid, stenu.
Možeš pričati kao robot, mašina
Al i sam znaš, sve je to obična varka
Na kraju sve prekrije tmina, prašina
Ne veruješ? Evo, pitaj Marka!
Sve je to jedna šarena laža, velika iluzija
Kad lažemo druge, ustvari lažemo sebe
Nije to uspeh, niti će Sunce tada lepše da sija
Suštinu otkrijemo, tek kad se površina zagrebe
Istina je samo jedna
Ona je jedino vredna
Meni je samo do toga stalo
Nevažno je sve ostalo
Sve ostalo je nevažno
Sem, da u to veruješ snažno
Da se boriš kao – lav
I vredno radiš kao – mrav
A Ti?! Da li smeš
U ogledalo da li smeš
Sam sebe pogledati
Ujutru, sam sa sobom „oči u oči“
Svojim putem da ideš
Svojom stazom da kreneš
Ne, ne smeš se nikad predati
Bori se, do kraja, prelomi, skoči!
Miljan Antić
Leave a Comment