Pazi kojeg vuka hraniš

 

Sreća je kao vetar. Ne vidiš je ali je osetiš

Dugo očekivani drugi balkanski bestseler dr. Kenana Crnkića “Pazi kojeg vuka hraniš” u izdanju Data Statusa predstavljena je na Sajmu knjiga u Beogradu. Koliko smo gladni sreće govori i podatak da je promocija umesto dva sata trajala više od osam. Fanovi dr. Crnkića čekali su u redu da im potpiše knjigu. Doktor ekonomije I predavač na svetskim univerzitetima u SAD, Madridu I Sarajevu, pokušao je da svojim čitaocima otkrije male tajne o sreći u uspehu. Dr. Crnkić tvrdi da čovek do sreće trči sam.

“Pogledajte, kada Robinzon u trči na ostrvu pobedio Petka, a ovaj se zbunio jer je mislio da je trebalo trčati lepše a ne brže to nama govori da bi idealno bilo u svakoj trci stići prvi a ostati lep, u svakom smislu…. Kada sam počeo da pišem svoju drugu knjigu “Pazi Kojeg Vuka Hraniš”, koja govori o sreći, kako je pronaći, postići i trajno zadržati u našim životima, prvo što sam uradio, kao što i dolikuje, bilo je da potražim zvaničnu definiciju sreće. Dakle, postavio sam naizgled jednostavno pitanje; šta je to sreća?
Neverovatno, ali tako nešto ne postoji . Onda sam počeo da pitam prijatelje, poznanike, različite ljude različitih godina, profesija, ali i iz različitih zemalja u koje sam putovao. Pitanje koje sam postavio bilo je tako jednostavno, dakle, šta je to sreća? Malo je bilo  onih koji su mogli da odgovore na to pitanje. A još manje onih koji su bili u stanju  da to izraze rečima. Istovremeno, svi su mogli da je osete i znali da prepoznaju kada su a kada nisu sretni. Neverovatno, zar ne? Istražujući aktivno došao sam do zaključka da je ova kratka reč kroz istoriju bila oduvek zagonetka i neotkriven fenomen. Došao sam do neke svoje definicije koju sam podelio na svome blogu ( kojeg prati kombinovano sa društvenim mrežama preko 100.000 ljudi raznih profila) i koja je izazvala veliku pažnju ali  i zanimljive diskusije: “Sreća je poput vetra. Ne vidiš. Ali osetiš.”

 

Vi znate 7 tajni uspeha, ali znate li šta je uspeh, ima li uspeh definiciju?

Zanimljivo je to, ali ne postoji oficijelna definicija uspeha, verovatno iz prostog razloga što je uspeh duboko individualna stvar. Zato kada otvorite knjigu 7 tajni uspeha ugledate ogledalo ispod kojeg piše: “Ovde vidite osobu koja je odgovorna za Vaš uspeh.” Baš kao što prva tajna kaže, definiši cilj a sedma spoznaj svrhu, samo Vi ste onaj čovek u ogledalu koji zna da li je ili nije ostvario ono što lično smatra da je po vlastitoj definiciji uspeh. Dakle, uspeh svako definiše sam za sebe. Za nekoga je uspeh postati doktor nauka, poznati advokat, glumac, arhitekta, novinar, bogati preduzetnik, za nekog je pak uspeh biti dobra majka, kao što nas poznati pesnik rece “Princip je isti, sve su ostalo nijanse”. Ja u svojoj knjizi, govorima i nastupima nikada nisam ljudima definisao šta je to uspeh. Tajne koje sam otkrio nisu ništa drugo do svevremenski principi, jednostavni recepti i proverene formule, koje će svakoga na praktičan naćin po sistemu korak po korak sigurno i brzo dovesti do vlastitog uspeha.

Kada je Robinzon u trci na ostrvu pobedio Petka I počeo da se raduje, urođenik je bio zbunjen jer je mislio da treba trčati lepše a ne brže. šta je važnije po vama: brže ili lepše?

(Smeh).Genijalno pitanje, staro koliko i ta priča, u suštini je pitanje vezano za veštinu definisanja i upravljanja prioritetima. Razdvojiti ono što je hitno od onoga šta je važno. S tim u vezi eksluzivno sa vašim čitaocima podelio bih priču zanimljivog naziva:

Tegla sa teniskim lopticama (priča iz knjige “Pazi kojeg vuka hraniš)

Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe.
Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna? Složili su se da jeste.

Profesor je pitao da li ste sigurni? Studenti uglas odgovoriše da jesu. Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla sada puna. Studenti odgovoriše: “sada jeste”.
Profesor upita: Šta mislite može li još nešto sada da stane u ovu teglu? “Nema šanse”, odgovoriše studenti. Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna sitnog peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jednom da li je tegla puna? Nasta žamor i žučna rasprava među studentima. Mnogi od njih priđoše izbliza gledajući teglu i na kraju zaključiše da je sada definitivno puna i da nema prostora ni za što više.

Na to profesor izvadi bokal vode i poče da sipa vodu u teglu. Prirodno, voda poče da se utapa u pesak i celi bokal bi ispražnjen. Studenti su se smejali i sa nevericom posmatrali ovaj nesvakidašnji prizor. 

Bez daljih pitanja profesor uze dve šoljice kafe i njima zali unutrašnjost tegle, nakon čega istu, bez ikakvih problema zatvori.  
“Sada”, rekao je profesor dok je smeh zamirao, “želim da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su najvažnije stvari u vašem životu: to su Vaši A, odnosno apsolutni prioriteti. To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su Vam također važne, ali nisu u zoni apsolutnih prioriteta. Pesak predstavlja stvari koje bi trebalo uraditi, ali nisu direktno povezane sa Vašim glavnim ciljevima. Voda predstavlja stvari koje bi bilo ugodno ili lepo da uradite, male stvari, sa kojima se suočavate svakodnevno u životu.

Ako napunite teglu prvo teniskim lopticama, samo tada postoji mogućnost da je napunite ostalim stvarima. Ukoliko biste pokušali sa drugačijim redosledom, npr. prvo da napunite teglu vodom ne bi bilo mesta ni za šta drugo.

Isto važi u životu. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mesta za one važne stvari, niti ćete postići prave ciljeve koje želite ostvariti u svom životu. Stoga, strogo vodite računa o redoslijedu kojim rješavate stvari tako da one koje su od najveće važnosti nikada ne prepustite na milost i nemilost onima koje su od manje važnosti. Radite po prioritetima – profesionalci i amateri upravo se razlikuju po svojoj sposobnosti jasnog određivanja i beskompromisnog delovanja prema unapred utvrđenim prioritetima.”

Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala šta je onda predstavljala kafa. Profesor se nasmejao. “Drago mi je da ste to primetili i pitali. Bez obzira koliko mislite da Vam je život pun ili preopterećen, verujte da uvek možete i trebate pronaći vremena za kafu sa dragim osobama.”

Šta je sreća I kako može da se podeli?

Kada sam počeo da pišem svoju drugu knjigu “Pazi Kojeg Vuka Hraniš”, koja govori o sreći, kako je pronaći, postići i trajno zadržati u našim životima, prvo što sam uradio, kao što i dolikuje, bilo je da potražim zvaničnu definiciju sreće. Dakle, postavio sam naizgled jednostavno pitanje, šta je to sreća?
Neverovatno, ali tako nešto ne postoji . Onda sam počeo da pitam prijatelje, poznanike, različite ljude različitih godina, profesija, ali i iz različitih zemalja u koje sam putovao. Pitanje koje sam postavio bilo je tako jednostavno, dakle, šta je to sreća? Malo je bilo  onih koji su mogli da odgovore na to pitanje. A još manje onih koji su bili u stanju  da to izraze rečima. Istovremeno, svi su mogli da je osete i znali su da prepoznaju kada nisu srećni. Neverovatno, zar ne? Istražujući aktivno došao sam do zaključka da je ova kratka rječ kroz istoriju bila oduvek zagonetka i neotkriven fenomen. Došao sam do neke svoje definicije koju sam podelio na svome blogu (kojeg prati kombinovano sa društvenim mrežama preko 100.000 ljudi raznih profila) i koja je izazvala veliku pažnju ali  i zanimljive diskusije: “Sreća je poput vetra. Ne vidiš. Ali osetiš.”

Sreća je takođe jedina stvar koja se umnožava kada se deli, i koja je sama sebi dovoljna.

Da li je srećan čovek nužno I materijalno bogat?

Ne. Kroz biznise i multimilionske korporacije koje sam vodio, upoznao sam veliki broj izuzetno bogatih, i na prvi pogled izuzetno uspešnih, ali istovremeno i duboko nesrećnih ljudi. Šta Vam vredi svo bogastvo ovoga sveta ili neka imaginarna moć i popularnost, ako duboko u sebi nasamo znate da ste izdali i izneverili onog čoveka u ogledalu, koji je jedino bitan. Daleko od toga da uspeh i sreća iskljucuju jedno drugo. Upravo suprotno. Ja verujem da čovek može i treba da bude i uspešan i srećan. Jedna definicija lepo kaže : “Uspeh je postici ono sto želite, a sreca je zeljeti ono što ste postigli.” Trik je u ispravnom definisanju.

Da li ste srećniji kada pišete ili kada čitate?

Sta je ptici vaznije, levo ili desno krilo? Poznato je da  svi dobri pisci mnogo čitaju i obrnuto. Mada u poslednje vreme manje čitam i pišem nego pre, i dalje je to jako puno, a puno vise razmišljam i spoznajem. Ta kombinacija donosi po meni onu neophodnu dozu inspiracije, koja je krucijalna za bilo kakav kreativni poduhvat, bilo da je to pisanje bloga, osmišljavanje citata, drugačijih rešenja u biznisu, ili pak pisanja cele knjige, kao najzahtevnijeg procesa, koji pretstavlja svojevrsnu kulminaciju stvaralačkog procesa.

Šta vas obično pitaju studenti a šta čitaoci?

Odakle crpim toliku energiju (smeh), zašto ovo uopšte radim, kad od toga nema neke materijalne koristi, i konkretno šta sam mislio kada sam napisao nešto , ili pak kako to mogu u nekom svom ličnom problemu da uspešno primene. Inace, jako puno ljudi me kontaktira, trudim se da budem sto vise dostupan, jer kroz to živim svoju misiju. U menadžmentu misija se definise kao izjava o svrsi postojanja. Kažu da je svrha života život sa svrhom. Moja misija je da doprem do što većeg broja ljudi sa ovim pozitivnim i konstruktivnim pričama, a najveca satisfakcija mi je kada saznam da je neko temeljem moga djelovanja promijenio nabolje svoj život, i po mogućnosti pomogao i drugima da to ostvare. Tada ja ostvarujem svoju svrhu i nadam se da će takvih primjera biti sve više i višeu buducnosti.

Proputovali ste ceo svet. Šta ste naučili u Americi, šta u Španiji a šta u Austriji?

Smisao putovanja nije u gledanju drugog i drugačijeg, nego u razvijanju sposobnosti da gledamo drugim i drugačijim očima.. Zaista volim putovati jer verujem da to kao malo koja druga aktivnost širi način razmišljanja, ali istovremeno razvija i sposobnost da čovek ceni ono sto ima u svojoj zemlji, a sto često prosto podrazumevamo. Primera radi, Amerika je zemlja istinskog kapitalizma, ali onog brutalnog. Ukoliko niste osigurani neće Vam se pruziti nikakva medicinska pomoc, bez obzira o čemu je reč, i koliko Vi kukali.To na ovim prostorima nije slučaj, i bez obzira što naš zdravstveni sistem ima mnogo propusta, ta humana dimenzija i socijalna osjetljivost da svako treba da dobije pravo da se izleči je nešto sto je dobro, a što mi jednostavno podrazumjevamo i ne cenimo u dovoljnoj mjeri. U svim tim zemljama mnogo, mnogo se radi. U proseku ljudi rade po 3 razlicita posla.
Nedavno me u Beču taksijem vozila jedna austrijska penzionerka koja, iako je u penziji i bolesna, honorarno vozi taksi, jer od penzije ne može živeti. Takve stvari kod nas su jos uvek nepojmljive. Pored toga, putujuci čovek unapred uoci promene koje se desavaju u tim razvijenim zemljama, a sa obzirom da mi kao region tezimo da  postanemo dio tih integracija pitanje je vremena kada će se takve vrste promena ili trendova odraziti i na ove prostore. To vam pomaže da dobijete nove ideje, ali i adekvatno se pripremite za nadolazece promene, i po mogucnosti kapitalizirate na njihovim efektima.

Šta ljude sa Balkana sprečava da budu srećni i nasmejani?

Po mom dubokom uverenju fenomen koji se u modernoj psihologiji zove naučena nesposobnost. Živeli smo u jednom sistemu u kojem je država razmišljala za pojedinca. Sada kada tranzicija ka normalnim sistemima ide u pravcu da država samo treba da stvori ambijent, a da svako pojedinačno treba da poradi na svom uspehu, dolazi do problema. Previse je negativnosti u javnosti, medjusobnim razgovorima, samo se gleda šta to ne valja, šta ne funkcioniše, nedovoljno se posvećuje pažnja onom što je pozitivno, afirmativno i konstruktivno, i ljudi upadaju u klopku beskonačne spirale negativnog razmišljanja, koje ne vodi nicemu. Hranimo pogresnog vuka u sebi svakodnevno, u tome je problem. Nakon svih dešavanja na ovim prostorima mislim da ljudi na Balkanu zaslužuju, trebaju i mogu da budu uspešni ,srećni i nasmejani. Kako to postici – jednostavno, pročitajte knjigu “Pazi Kojeg Vuka Hranis”, primenite savete u svakodnevnici, i počnite da živite onaj pravi život ispunjen istinskom srećom i uspehom u svakom delu Vašeg života. Pokušajte!