Požalio mi se kolega da nije imao strpljenja da detetu pred spavanje pročita priču. Upravo je stigao sa puta brzim kolima, vozeći brzom trakom autoputa. Čekao ga je izveštaj o tome kako da preduhitri konkurenciju i prvi plasira proizvod na tržište koji je radio na novom lap-topu sa najbržim mikroprocesorom. Adrenalin mu je kuljao sinapsama, a dete je htelo basnu o zecu i kornjači. Srećom, uskočila je žena i on je nastavio da glumi Toma Kruza:“I feel the need, the need of speed!“ (TopGun).
Prisilni motivator „Hurry Up“ ima u svojoj osnovi ideju o produktivnosti i efikasnosti. Šta je uopšte loše kod žurbe? Zar vreme nije novac? A žurba sinonim za biti živ, čio, bodar, hitar, lak, uzbudljiv, pa i pametan? Zar nije manifest 21.veka: „U slavu brzine!“, bar na urbanom zapadu, odakle i dolazi ovaj obrazac?
Uostalom život prolazi sporo samo u detinjstvu, a kako starimo ubrzava se. Fenomen se objašnjava time što su nam prve godine života pune događaja koji nam se dešavaju prvi put. Tek treba da stimulus nađe put kroz šumu neurona. Kasnije, kako se stvari ponavljaju, već imamo utabane neuronske staze, pa se impuls brže prenosi, uz tendenciju da se automatizuje, a to znači da zaobiđe korteks i ide nižim, kraćim putevima. Zar sporost onda nije protivprirodna?
„Niko ne može brže od mene to!“, hvaliće se osoba kojoj je imperativ brzine ugrađen u sistem vrednosti. Ili će reći: „Kako da usporim kada imam dvoje dece, zahtevnog šefa i kratak dan? Ne mogu drugačije!“ I biraće profesije u kojima mora brzo da se radi: novinarstvo, televiziju, berzu, urgentnu medicinu…
Danak ovom imperativu se plati kada dvadesetogodišnjak na autoputu postane brži od života. Ili kada lekar saopšti da je dijagnoza smrtna i da su dani izbrojani. Devojka koja je umrla od raka, ostavila je ovu rečenicu, koju treba pročitati reč-po-reč sporo je upijajući: „Kad trčiš kroz dan kao da si bacio neotvoren poklon!“
Festina lente je latinska poslovica koja naglašava da treba da poštujemo svoje vreme. Ako živimo u svom ritmu, bolje ćemo osećati i sebe i svet oko sebe. To je znao i rimski imperator August, vojvoda od Toskane Mediči, Erazmo Roterdamski. I Šekspir je pominjao u svojim dramama. „Žuri polako“ se prenosilo kao mudrost kroz vekove!
Varijanta ove poruke se pakuje u slogan savremenih biznis strategija na zapadu „Uspori kako bi bio brži“. Brzina indukuje stres, psihosomatske i kardiovaskularne bolesti. Postaješ tako naporan za okolinu, ali i grešiš… Stani…Razmisli…Fokusiraj se… pa onda donosi odluke – odzvanja u prezentacijama na seminarima.
Na Balkanu se lako osvešćuje ovaj motivator i koriguje. Uz zapadno „Budi brz!“, postoji i suprotni kulturološki drajver „Budi spor!“ koji je uticaj Orijenta. Poslovice „Ko žurio, vrat slomio“, ili „Brzo, pa kuso!“ su deo našeg folklora. Pa šta sad? Brzo ili sporo?
Pravi životni pobednik zna kada treba da ubrza, ali i kada treba da uspori!!!!
Ljjiljana Jerinić, psiholog i psihoterapijski savetnik
Preuzeto sa sajta Tetka.rs
Leave a Comment