Sedeo sam u jednom kafiću. Nije bitna lokacija, nije bitno ime. Bio je sunčan dan. Ispijao sam kafu, čitao novine, što bi se reklo, krao sam Bogu dane. Posle skoro 2 sata bez bilo kakvog pomaka u toj monotoniji, otvaraju se vrata i, ulazi jedan mladić. U principu, ja i ne obraćam pažnju na ljude koji ulaze i izlaze, ali ovakva pojava je veoma specifična. Počev od patika, neke bele Najki polu-skejterke sa plavim detaljima, i natpisima „Leva“ na levoj i „Desna“ na desnoj, preko bermuda na kockice i majce sa nekim šarenim čudovištima, sve do glave na kojoj su velike slušalice.
Mislim se, ovaj je veoma hrabar što je drugačiji u Srbiji. Na leđima ogroman ranac, a oko vrata fotoaparat. Prilazi šanku, pozdravlja se sa barmenom, veoma srdačno, spušta „opremu“, seda i kaže, standardno. Stižu kapućino i čaša vode. Pošto smo u tom momentu u kafiću bili samo nas dvojca i barmen, ja sam odlučio da kao odem do WC-a, čisto da imam razlog iz kog bi se vratio i kao slučajno bacio pogled na njegove fotografije. I, zaista, posle par minuta, izlazim ja, on ispija kafu i pregleda fotke sa svojim drugom.
Zastao sam, posmatrajući i začudio se, kako. U tom momentu sam shvatio da sam to izustio naglas. Okreću se ka meni, i pitaju me šta kako? I, ja tu krenem sa svojom pričom, kao sam razočaran u fotografiju, kako su svi isti, kako, nema više odnosa prema umetnosti, nego je samo bitno da imaš što bolji aparat i što generičkije fotke da radiš, kako skoro da i nema razlike u fotografijama velikog broja fotografa.
Ulaze novi gosti, barmen odlazi da ih usluži, a taj mladić kreće svoju priču:
„Zovem se Vuk Lozo, imam 22 godine. Volim fotografiju. Odgovor na vaše pitanje je „eto, tako“. Zbog ljubavi, ni zbog čega drugog. Moj deda je bio novinar, fotografija je bila jako zastupljen deo njegove karijere“. Od njega i od oca je nasledio ljubav prema ovoj umetnosti. Nastavio je priču sa time da je 2008. dobio od roditelja svoj prvi dSLR aparat, koji je prodao leta 2011. i malo se modernizovao. Voli i digitalnu i analognu fotografiju. Pokazao mi je neke fotke koje je doneo sa razvijanja, uz komentar da još uvek nije zadovoljan, jer „kada kreneš sa digitalnim aparatom, malo ti je nezgodno da se navikneš na činjenicu da ne možeš odmah da vidiš gde si pogrešio, ali, to mi pomaže da bolje kadriram i bolje biram ono što ću da ovekovečim“. Posle nekih sat vremena razgovora, shvatio sam da želim da zakažem jednu sesiju za moju ženu i dete. Prihvatio je.
Dao mi je i sajtove gde mogu da vidim njegove radove.
Bacite pogled na ovog momka. Jako je profesionalan, odmeren, obrazovan i vaspitan. Neće vas ostaviti ravnodušnim.
http://www.facebook.com/pages/Vuk-Lozo-Photography/259127160765381
http://www.digitalrev.com/vuklozo
http://vuk90srbija.wix.com/vuklozo
S poštovanjem,
Tihi Svedok.
Leave a Comment