„Ubi me prejaka reč!“… Čuveni je epitaf poznatog srpskog pesnika Branka Miljkovića. Da li reč zaista može da ubije… u Miljkovićevom slučaju je verovatno i bilo tako….
Pola veka kasnije mnogi lekari i psiholozi došli su do zaključka kako komunikacija na radnom mestu u velikoj meri utiče na zdravlje ljudi. Danas je uobičajno etiketiranje tipa – on je „glup, tupav, pokvaren, zao….“ Direktno ili inderektno izrečeno etiketiranje je usmereno na samu osobu, na njeno biće ili ličnost te je i nelogično da ako nekome kažemo da je „glup“ možemo da očekujemo da uradi nešto „pametno“, ili ako je „pokvaren“ da uradi nešto ispravno…? Etiketiranje takođe spada u elemente emocijalne i socijalne nepsimenosti, a ipak ga često srećemo i kod obrazovanih ljudi.
Mnogi ovi obrazovani ljudi, oni na rukovodećim pozicijama, pa često i roditelji, na seminarima o komunikacijskim veštinama postavljaju pitanje „pa kako onda da iskritikujem radnika ako ne radi dobro i često pravi greške?“ Pitamo ih “Šta je konkretno pogrešio? Šta on treba da promeni u svom ponašanju kako ne bi pravio greške?“
Sva istraživanja o mobingu, o partnerskim i međuljudskim odnosima govore u prilog činjenici da je osnovni problem u komunikaciji u nerazlikovanju ljudi kao osoba od toga kako se te osobe ponašaju. Kritike mogu da se upute na određeno ponašanje osobe u cilju da se ono promeni i tada je kritika konstruktivna. Ako se međutim kritika upućuje na samo osobu, ne dolazi do promene, već do pogoršanja odnosa između dve osoba. Retko koja osoba ima za cilj da pogorša odnos sa bilo kojom drugom osoba, ali se opet često i čini iz neznanja i nepoznavanja osnovnih pravila komunikacije.
Važno je zapamtiti da je svako ljudsko biće u svojoj suštini dobro i ima osnovne potencijale za ljubav i rad, a problem može da bude u ponašanju koje je moguće korigovati uz očuvanje poštovanja i dobrih međuljudskih odnosa.
Autor: Ljubica Rašković, pedagog, psiholog i psihoterapijski savetnik
Članak preuzet sa sajta
Leave a Comment