Iako mislimo da su nam drugi napisali životnu priču, istina je da je sami pišemo, jer živimo svoja uverenja. Zašto bi onda neko sebi namenio gubitnički skript? Zašto bi odabrao mukotrpan Sizifov posao?
Mitski junak Sizif je bio osuđen da gura veliki kamen uz planinsku liticu da bi je postavio na vrh, ali svaki put kad bi se primakao vrhu, kamen bi se izmakao i survao u podnožje. On bi ponovo i ponovo gurao kamen, ali uzalud! Kada je ovako spakovan u fikciju, motivator “Trudi se, ali nemoj da uspeš!” svi vide da je pogrešan, ali u svakodnevnom životu ne prepoznajemo ga lako.Pročitajte mail koji mi je stigao:
Draga Ljiljana,
Imam problem: hronično kasnim. Na poslu nikako da završim započet izveštaj, pa probijam sve rokove. U kući me čeka gomila neopranih sudova od juče. Zaboravljam rođendane bliskih osoba. Dete često kasni u školu, jer se ne probudimo na vreme. Stalno gubim ključeve od kola. Ne vraćam CD-ove u video klub, pa plaćam velike kazne. I kad imaju razumevanja za mene i moj muž, moj šef i moji prijatelji, znam da ih iritiram. Nekako se ja zaista trudim da sve uradim kako valja, ali mi ne uspeva. Da li sam samo preopterećena, neorganizovana, ili nešto drugo?…..
Bilo je …ili. Nekada smo sami sebi najveći neprijatelji. Iz mraka nesvesnog dolazi i ovakva prisilna motivacija, dajući nam doživljaj da nemamo izbora i da je to jedini modus vivendi.
Pogrešnom uverenju ovde „daje krila“ i važeći kulturni obrazac koji vrednuje više trud, nego rezultate rada. Poslovica kaže „Bez muke nema nauke!“ i glorifukuje napor, daje mu čak i moralnu vrednost. Moralno je i opravdavajuće kad neko nešto ne može, iako se trudi (nagradi učenika koji je dobro zagrejao stolicu i potrošio silno vreme, a nije savladao gradivo). A nemoralno je ako neko može nešto, ali neće da se potrudi (njega kazni). Ako je neko bez velikog truda došao do rezultata, e to onda ne vredi dovoljno!! (kao da je mana biti sposoban, pa postizati kao od šale neke ciljeve).
Život je mukotrpan, večna borba koja nikada ne prestaje! I tako ispade Sizif pozitivan lik!!!! Zar čovek ne radi stalno, trudi se, ne dangubi, kao neki?
Pošto nemam ovaj motivator, kada sam kao dete čula priču, nikako mi nije bilo jasno zašto taj Sizif ne predahne nekada, malo odspava, prošeta, zabavi se da bi prikupio snagu. I onda pozove nekoga u pomoć. Zašto nije smislio spravu koja bi katapultirala kamen iz podnožja na vrh, neku iz opusa Leonarda da Vinčija? Dobro, dobro, znam da je to bila kazna bogova, nije on imao tu nikakvu mogućnost promena. Ako su Sizifa kaznili grčki bogovi da se muči, ko nas kažnjava da živimo Sizifov scenario?
Autor: Ljiljana Jerinić, psiholog i psihoterapijski savetnik
Članak preuzet sa sajta Tetka.rs
Leave a Comment