Kad vodite poreklo iz španske provincije po imenu Manča, gde je rođen i Don Kihot – lik iz Servantesovog romana, onda morate da uradite nešto više od “borbe protiv vetrenjača” da biste postali poznati svetu. Pedro Almodovar je uradio i više od toga – osvojio je svet.
Bio jednom jedan dečak po imenu Pedro koji je živeo u jednom udaljenom kraljevstvu u malom mestu Kalsada de Kalatrava. Gledajući filmove na velikom platnu, mali Pedro je maštao o tome da jednog dana i on bude veliki režiser i snima filmove. Zli general Franko je pozatvarao sve filmske škole po zemlji. Ali to nije omelo mladog Pedra da sledi svoj san i počne da stvara svoje prve kratke filmove. Otada je prošlo mnogo godina, a on i dalje stvara.
Proučavajući Almodovarovu biografiju, njegov život zaista podseća na bajku. Predstavlja ostvarenje dečačkih snova. Kada je imao svega šesnaest godina, preselio se u Madrid gde se zaposlio u telefonskoj kompaniji. Uspeo je da uštedi nešto novca i kupio Super 8 kameru. Više puta je uzimao neplaćeno odsustvo sa posla i snimao kratke neme filmove, svaki put se nadajući da će naredni film doživeti uspeh i da neće morati da se vrati na posao. Stvarao je filmove pod uticajem ostvarenja Luisa Bunjuela, Alfreda Hičkoka, Daglasa Sirka.
Tokom svoje tridesetogodišnje rediteljske karijere ovaj autor je dosta menjao svoj umetnički izraz. Što je nekako i prirodno. Njegovi poslednji filmovi nešto su mračniji i ozbiljniji u odnosu na filmove sa početka karijere. Ali ima stvari koje se nisu promenile, a to je čitkost. Uprkos svojoj složenoj naraciji, svi Almodovarovi filmovi su pre svega razumljivi i zabavni. Od prvenca „Pepi, Lusi, Bom i ostale devojke sa gomile“ (1980) pa do poslednjeg filma „Koža u kojoj živim“ (2011). Njegovi filmovi su jednim delom i autobiografski: prikazuje boje koje voli, žene kojima se divi, seksualnost kojom je okružen.
Promena pola je nešto što se i ranije javljalo u njegovim filmovima, ali je ta promena dolazila iznutra. Mračni triler „Koža u kojoj živim“ inspirisan je krimi romanom francuskog pisca Tijerija Žokea „Tarantula“, ali i likom doktora Frankenštajna. Film nam skreće pažnju na opasnost moderne nauke i tehnologije. Ludi naučnik, koga igra Antonio Banderas, stvorio je novi tip kože koja je otpornija na spoljne uticaje. Ta veštačka koža postaje vrsta ljušture, a ljudska osećanja ostaju duboko skrivena ispod njene površine. Ali identitet je ono što se ne menja. Film nam pokazuje da bez obzira na naučni napredak, pol nema nikakve veze sa genitalijama. Kada Vera ušeta u lokal svoje majke, nakon svega što je pretrpela, ona zna ko je osoba koja se krije ispod sloja veštačke kože. Oseća se isto kao pre šest godina kada je na dan otmice na motoru otišao u telu Visentea.
Ono što izdvaja ovog autora u moru drugih jeste način na koji on predstavlja ženu u svojim filmovima. Ona kod njega pokreće radnju, ispunjava čitav film, kako u vizuelnom smislu, tako i u smislu delanja. Žena je apsolutni protagonista koji ni na koji način ne zavisi od muškarca. Pored velike ljubavi prema ženama, primećuje se i niz stereotipnih uloga žene u društvu: domaćica, majka, prostitutka, zaljubljena žena, prevarena žena. Samo u dva filma se okrenuo muškoj strani priče, a to su „Pričaj sa njom“ i „Loše obrazovanje“. Almodovar ima svoje muze, glumice koje se pojavljuju u njegovim filmovima iznova i iznova, kao što su: Karmen Maura, Marisa Paredes, Vikrorija Abril, Rosi de Palma, Penelope Kruz, itd.
Osamdesete godine kreirale su stil ovog reditelja. Nedostatak sredstava uticao je na to da je morao da radi lošom opremom, koristio je kameru „iz ruke“, naturščike, a to se postepeno pretvorilo u svojevrsni umetnički pečat Almodovarovih filmova u prvoj etapi stvaranja. Primećuje i uticaj pop kulture i kiča. Koristi vrlo intenzivne boje koje odlično idu u korak sa vrlo eksplozivnim likovima. Takva upotreba boje pri izradi scenografije i kostima, ne treba da reflektuje realnost, jer ni sam film nije realnost. Za Pedra je film nešto više od života. Takvo okruženje u kom se kreću njegovi likovi doprinosi tome da se gledaoci usresrede na protagoniste i njihova osećanja, da shvate da su samo osećanja prava, a sve ostalo je dekor.
„Žene na ivici nervnog sloma“ (1988) je crnohumorni film kojim je španski reditelj stekao svetsku slavu i postavio temelje svog stila: kič, pop-art, popularna muzika i folklor. Ovo je film u kome je autor stvorio tip ženske protagonistkinje koja je nezavisna, sposobna i nesrećna. Pedro je zajedno sa svojim mlađim bratom Agustinom otvorio producentsku kuću „El Deseo“. Za film „Sve o mojoj majci“ (1999) na Kanskom festivalu je dobio nagradu za režiju i nagradu žirija, a 2003. godine usledio i Oskar za originalni scenario za film „Pričaj sa njom“.
Pedrov naredni film biće komedija „Usputni ljubavnici“ u maniru njegovih filmova sa početka karijere. Snimanje počinje ovog leta u Madridu, a premijera se očekuje 2013. godine, ali ovog puta producentska kuća je smislila novu taktiku u borbi protiv piraterije. Film neće biti premijerno prikazan na Kanskom festivalu, kao što je to do sada bio običaj, već će premijera biti simultano organizovana u što više gradova širom sveta kako kopija ne bi završila u rukama „ilegalnih distributera“.
Filmografija:
- „Pepi, Lusi, Bom i ostale devojke sa gomile“ (1980)
- „Lavirint strasti“ (1982)
- „Mračne navike“ (1983)
- „Šta sam uradila da zaslužim ovo?“ (1984)
- „Matador“ (1986)
- „Zakon požude“ (1987)
- „Žene na ivici nervnog sloma“ (1988)
- „Veži me“ (1990)
- „Visoke potpetice“ (1991)
- „Kika“ (1993)
- „Cvet moje tajne“ (1995)
- „Živo meso“ (1997)
- „Sve o mojoj majci“ (1999)
- „Pričaj sa njom“ (2002)
- „Loše obrazovanje“ (2004)
- „Vrati se“ (2006)
- „Slomljeni zagrljaji“ (2009)
- „Koža u kojoj živim“ (2011)
- Ivana Tomić
- autor CINEmagazin-a
Leave a Comment